Љубав по мени – Јасна Мајсторовић

Description

О књизи су рекли:
„Један мушки лик се издвојио кроз ову хируршки сецирану женску душу и из ње поникао и
трајао кроз циклус Љубав по мени. Тај лик је из угла лирског субјекта доминантан,
тајанствен, метафоричан, али се однос према њему мења како даље читамо. Рекла бих
да је ово један минијатуран атлас љубави, један свет који ауторка вешто оживљава и
боји.
Вештину оживљавања својих мотива и ликова о којима пева, Јасна постиже смелом
употребом стилских фигира и сажетошћу, елиптичношћу израза. Кроз једну секвенцу,
једну слику да читаву причу.“

Милица Зорић

„Песма – толико филозофске дубине у тих седам редова, толико љубави у њима,
посебно у њиховом крају: ,На ћошку сам срела своје хладне руке. Хоћеш ли да ти их дам?'
Читалац је у размишљању, чезне ли се за још већом мајчином љубављу, да ли је ауторка
тужна и зашто, шта су те хладне руке, пружа ли их да их мајка угреје како само она
уме, чезне ли за топлом пећи у породичном дому, имају ли оне пренесено значање…“
Катарина Мајић

„Читајући песме Јасне Мајсторовић пловите кроз време… Тај дивни осећај повратка у
прошлост вас обузима и ви поново постајете дете, полако одрастате и на крају читате
стихове одрасле, зреле жене. У тренутку ме је цела збирка подсетла на култни роман
Девојчице расту Лујзе Меј Алкот и оживела у мени сећања на прве дилеме, на прве
љубави, на емоције које се никада нису промениле. Заправо уз ове песме схватате ону
неминовну истину- колико год да одрастете и постанете зрели, увек ћете са собом
носити исти дамар – љубав и мирисе детињства. Уживајте читајуци песме Јасне
Мајсторовић које јасно воде кроз цео њен живот и уживајте у препознатим емоцијама
које она тако лако и нежно тка.“

Маја Раковиц

Песме:
Лутке
Добила сам седам лутки.
Биле су ми добре.
Једна ми се разболела.
Добила је кашаљ.
Све сам ја за то крива.
Дала сам јој сладолед.
Сада лутка моја
болује и пати,
ал’ ће ипак оздравити,
па ћемо се играти.
1968.

Не могу више назад
Не могу више назад!
Лаж ми обавија тело и
пали очи.
Хтела бих у старе дане:
да се радујем свакој новој искри,

да опет желим…
Али нешто ме гура даље
у нове експлозије,
у нове лажи.
Без осмеха идем у нова јутра
с хладноћом у очима.
1974.

Само постојим
Празна!
Срећна!?
Не чиним ништа.
Остављам времену….
Бојим се, однеће ме…
И очи су ми мирне.
Боље да само постојим.
1981.

Разумем
Разумем.
Треба покушати.
Само некад…
Очекујеш једно,
добијеш друго.
Отворено тражиш или не…
Свеједно!
Увек се осећа.
Ја осећам.

Ти осећаш.
Она осећа.
И питам се ко ће бити ускраћен.
Боја нема.
Само бол.
Теби немир.
Њој неизвесност.
Немам страх.
1985.