Осврт на збирку поезије Љубав по мени Јасне Мајсторовић

            Поезија се данас налази на незахвалној позицији – сви је осећају, сви са њом лете пут висина, сви затрепере, кратка је и тако одговора и формом брзини живљења данас, али опет је некако у „запећку“ књижевне сцене; нема своје заслужено место у издаваштву данас, но то је посебна тема.

            Жена се данас налази у незахвалној позицији друштва. Она и зарађује, изборила се за своја права, али је и даље и мајка, и кућаница, и чуваркућа. Жена је данас све, рекла бих смело. Ако је некада породица била основна ћелија друштва, сада је тај живи организам жена.

            Е, сад – жена која осећа и пише поезију, па то је евергрин. Јасна Мајсторовић нас у својих сто педесет и пет песама проводи кроз један живот, кроз читаву скалу емоција и сензибилитета, кроз прапочетак једне љубави. Временски је обухваћен период од 1968. године, па све до 2022. године. Тематски су песме подељене на све сфере женског бића и оно што је њој у датом тренутку битно. Ауторка пева о родитељима, пријатељима, другарицама, о заљубљивању, о зими, о лету, о заносу, о болу и патњи, о разочарењу…  Једном речју све су песме о живљењу као процесу. Чине нам се блиске, проживљене, доживљене, наше, налазимо себе у њима, зато нас тако и дирају као читаоце, изазивају реакције, што и јесте основна бит уметности – да изазива реaкције.

            Један мушки лик се издвојио кроз ову хируршки сецирану женску душу и из ње поникао и трајао кроз циклус Љубав по мени. Тај лик је из угла лирског субјекта доминантан, тајанствен, метафоричан, али се однос према њему мења како даље читамо. Рекла бих да је ово један минијатуран атлас љубави, један свет који ауторка вешто оживљава и боји.

            Вештину оживљавања својих мотива и ликова о којима пева, Јасна постиже смелом употребом стилских фигира и сажетошћу, елиптичношћу израза. Кроз једну секвенцу, једну слику да читаву причу.

Симболичан назив збирке Љубав по мени јесте ауторкин поглед на љубав, стих по стих се развија пред нама та емоција, али остаје траг покољењима на понос, остаје запис једне сензибилне жене која се данас не стиди да осећа и кроз љубав постоји, остаје музикалност младости и риме која се местимично јавља, јер јој ауторка не робује, остаје лепота.

„Данас падају пахуље с неба

Хоћеш ли да ти их дам?

Вечерас су улице само моје

Хоћеш ли да ти их дам?

Ноћ је.

На ћошку сам срела своје хладне руке.

Хоћеш ли да ти их дам?“

            Ови су стихови насловљени Мајци, али рекла бих да је ово примарни мотив целе збирке – давање. Јасна даје себе нама на дар. Кроз поетске разговоре са читаоцима, кроз реторска питања и свој лични печат у свакој од ових сто педесет и пет песама, извире само давање.

            Зато топло препоручујем овај рукопис за штампање и читаоцима за читање, јер верујем да ће Љубав по мени успешно наћи свој пут и утабати своју стазу, а Јасну Мајсторовић желим да охрабрим на даље писање, да угази своју стваралачку пречицу до љубитеља савремене поезије.

Милица Зорић

Читајући песме Јасне Мајсторовић пловите кроз време… Тај дивни осећај повратка у прошлост вас обузима и ви поново постајете дете, полако одрастате и на крају читате стихове одрасле, зреле жене. У тренутку ме је цела збирка подсетла на култни роман Девојчице расту Лујзе Меј Алкот и оживела у мени сећања на прве дилеме, на прве љубави, на емоције које се никада нису промениле. Заправо уз ове песме схватате ону неминовну истину- колико год да одрастете и постанете зрели, увек ћете са собом носити исти дамар – љубав и мирисе детињства. Уживајте читајуци песме Јасне Мајсторовић које јасно воде кроз цео њен живот и уживајте у препознатим емоцијама које она тако лако и нежно тка.

Маја Раковиц

Заиста сам уживао, проживљавајући снажне емоције из сопствене прошлости…

Јасна пише дивно, искрено и једноставно. Песме су дошле из срца и то се итекако осећа. То су неке безвремене ствари, тако да верујем да ће се допасти свим генерацијама.

Боривоје Ескић

Свој  лични утисак поезије ценим само према томе да ли ме је дотакла или не. А поезија може да дотакне само ако је искрена, ако говори истину, ако онај који пише не покушава да нас заведе, већ даје своју душу „на изволте.” Јасно се у песмама, када се посматрају хронолошки, онако како их је ауторка посложила, види сазревање и као особе и као песника, путем проживљеног и спознајног.

Песма – „Мајци“ – толико филозофске дубине у тих седам редова, толико љубави у њима,  посебно у њиховом крају: „На ћошку сам срела своје хладне руке. Хоћеш ли да ти их дам?” Читалац је у размишљању, чезне ли се за још већом мајчином љубављу, да ли је ауторка тужна и зашто, шта су те хладне руке, пружа ли их да их мајка угреје како само она уме, чезне ли за топлом пећи у породичном дому, имају ли оне пренесено значање…

Песма „Радознали“ дивно написана, невиност цвета и дрвета у свом постојању и позив на неосуђивање, „Растанак“ са описом краја једне љубави, „Баш ме брига“  предивна у својој врцавости,  „Рођендан умродан“,  па „Мама“ поново  о мајци, дивна, искрена, дубока, „Удахни“-  „удахни ветар девојко тако је благ буди јака..“ (снага је у том контрасту, ветар је благ, удахни га и буди јака), „Потражи ме“ писана војнику који треба да ЈЕ потражи  – Потражи ме, На другим местима. Нисам више тамо где ме обично има;  па потом „Сама“- три ратна друга….и на крају Шапућу ударци чекића! О, боже, како сам сама!; „Мој деда“ враћање у прошлост, сећање на деку, његово воће, њега кога више нема – заплакала сам над њом, толико је топла, толико сетна, па потом „Делић прошлости“- болничко искуство, најежила сам се од хладноће коју сам осетила, од кревета, плочица, шавова и мириса лекова у ваздуху, али ме није болео бол, већ самоћа…Па потом „Плакала је због лубеничара“- лубеничар, каква зрелост већ у стиху, са тако мало речено тако пуно, цео један живот.

У песми „Дан жена“, која почиње са –  Данас буди лепа…, знала сам, очекивала сам интуитивно да се нешто ваља иза тих бисера, плаве хаљине и црвених ципела, знала сма да је нека олуја у срцу, и да ће ме стићи, ту, иза новог стиха у босим стопалима у планини, у глади, а онда посебно руке меке….мироваће ти у крилу.

“И играће једна поред друге кроз време:

Жена стара.

Жена млада.

Жена вечна.”

У песми „12.септембар“ говори се о свакодневници која нас окружује, коју сви живимо, и поентира се са последњим стихом од 3 речи који каже све, и остаје кендла у грлу. Не знам зашто, могу само да слутим, али ме боли и то је јачина Јасниног стиха, а посебно искрености која купује.

“Иде се на пијац.

Спремају се станови.

Кувају се ручкови.

Праве се колачи.

Спава се поподне.

Чекају се гости.

Иде се у дискотеку.

Славе се рођендани.

Ја сам плакала.”

И да завршимо са песмом „Испод моста“- ја у њој ходам са том лепом и елегантном женом, осећам ту хладноћу у ваздуху, њену меланхолију, пријатност држања руку у џеповима, и видим то ћебе испред ње, и тај дивни стих „и на њему остаци њеног живота” и поентирање  – још један пролазан дан.

“Загладила је своју немирну црну косу

И ушушкала је испод крагне.

Пребацила сиву ешарпу преко главе,

Увезала је испод браде

И крајеве умотала назад, иза крагне.

Руке је дубље гурнула у џепове.

Дувало је.

Лагано се спустила

на дрвени троножац

и спустила главу.

Пред њом исхабано ћебе

И на њему остаци њеног живота.

Још један пролази дан.”

Катарина Мајић