Једно сам ја, друго су моји списи (Ниче).
Једно сам ја, друго је мој Сумрак: детиње сведочанство из луднице, ускомешано бунцање о заташканом убиству. Узалудна вера у субјективитет. Ведро завештање, а – ко зна – можда и легат…
Ова је књига мој неспоразум са светом, осунчано место под бљештавом туробношћу модерног неба. Хоће ли се из ње извући поука, онда се мора бити невин за аршине нашег времена. Надмоћност захтева пустињаштво, као што љубав подразумева презир. А презиром се мора бити надмоћан, не би ли човек почео да увиђа.
Ко је убијен? Или, још боље, шта је убијено? – Не усудим се…
Једно је сигурно: неће ме узети за озбиљно. Да ли су Ничеа? Бодријара? Да ли су иког чија је борба била без рачунице? – Ниче у 19. столећу није имао читалаца. Све до данас, било их је пар! Сличан је удес задесио Бодријара. Још се чека на његове читаоце…
А Сумрак? Чека ли узаман или с правом? Да сутрашњица на њему оштри зубе? Да има своју унуковину, свој симболички фронт? Напослетку, није ли дрско помишљање на Сутра, веровање у Сутра? Чини се да нам једино преостаје вечни повраћај данашњице, вечна заробљеност у Данас.
Не отржем се нади, али је се чувам. Логика кóда хара животом, ништећи сваки интроспективни поредак. Сликовна первертираност налаже једнократност, и божански статус једнократности, њену апсолутност. Отуд је сваки континуитет слике немогућ. Перпетуира се технички ужас приказа, пројектовани хаос и знаковне форме прождиру симбол, програмирани језици прождиру неистраженост језика. Тиме се, у зачетку, стерилише свака опасна мисао.
Хуманитет је на концу. Логика апсолутног предвиђања господари животом. Предупређена је „свака неприлика“. Нема назад. Систем живи у нама и неуморно наџире. Обесмишљена је свака борба. Суочавају се још само кодовни модели и различите форме спектакла. Наше се „битке“ збивају унутар лажних арена. Тамо нема ничег, сем илузије кретања и достигнућа. Тамо је сваки зрак загађен и сваки покушај бесмислен. Тамо је искуство немогуће.
Шта је осовина ове књиге, њен централни став? – Пред нама се десило стравично убиство, али нас је сазнање о томе мимоишло. Радикални преокрет смо протумачили као „жељену еволуцију“. Хуманизовали смо односе и омогућили маневарски простор слободе… Њену хипертрофираност!
Шта значи ова књига, шта се њоме хтело?
Трајекторијум нашег времена је неуништив (имамо ли ми још време?) Трајекторијум, како то? Чини се да је сваки оквир расцртан, да је та расцртаност крунски доказ експоненцијалног раста слободе, која се досеже лако, прелако. Да ли је то још слобода?
Шта значи ова књига, шта се њоме хтело? – Да се опипа пулс и лакрдијашки приђе средишту симулакрумског поретка, да се раскринка и разобличи и најтананија перфидност симулаторне логике. Да ли се у томе успело? Да ли је то чак могућно?
Илузија кретања води илузорности успеха. Свако је кретање вртоглаво, одаје утисак новог, несвакидањег, суштаственог. Свака је вртоглавица неизлечива и неодољива болест, јер лечи од празнине…
Анамнеза је немогућа. Преостају нам иронијски патхос и патафизика, који инверзно скривају преобиље јада и ништавност живота. Узалуд времену тражимо пулс: мртва тачка је одавно прекорачена. Најављујемо катастрофу, предупређујемо, боримо се за „очување и развој“, за „светлију будућност.“ Али катастрофа је већ ту! Пригрљује нас, инфилтрира се. Ми је дишемо, ми јој се будимо… Радо и раздрагано ускачемо у сваку пропаст: нисмо ли на трагу нечем божанском?…
Коначно смо победили, кажу. Ово је ново време, појединац се напокон цени као релевантан чинилац. Инклузивност друштвених процеса досегла је неслућене висине. Но уочава ли се канцерогеност инклузивности? Фантазам слободе победоносно кормилари поднебљем. Сваки је циљ досегљив, све је допуштено, све иде… То заиста делује сублимно!
Мрак нас је напустио, светлост се разгоропадила: није ли нас тек сад окружио мрак? Парадокс светлости: што је више има, мање се види… Да ли је то још светлост?
Шта значи ова књига, шта се њоме хтело? – Слободан пад безданом игре. Пркос ради пркоса, обртање темеља и кушање ужаса: има у томе и естетике. Па опет, није ли бесциљни пркос фундусни постулат нашег света, ојађеног и бљештавог? Ми непрестано падамо, уз задржан осмех, и дневно умремо по више пута. Ми смо слободни да умремо! Сасвим је друга ствар: умрети слободно.
Овом књигом влада фуснота и раздрагана нехајност језика. Она је пуцањ у празно: самој себи се представља. Још себи није нашла огледало и покаткад је буни што уопште трага, јер није ли свако сублимно стваралаштво одучено да тражи и призива? Није ли безусловност давања једино решење? Истинска је естетика ослобођена окова реверзије, корелације. Али реверзија је метафизички темељ света. Свако Зло је Добро и обратно. Свака је љубав мржња и свако уништење стварање. Истина не хаје да је пронађу, јер је оштра и бескомпромисна, заводљива и преварна. Да се плеше с њом, подразумева да се иступи из појмовног света. Утопија?
Овом књигом влада рат. Она је (узалудан) покушај да се иступи из појмовног света, да се очувају симболички поредак и алеаторност живота. Не симулакрум рата (и алеаторности), већ рат, суров и бескрајан, обујмљен патосом самоуништења. Јер сваки је напад на себе објава рата, а сваки је рат освајање територије. Ту изнова ниче и бесциљно се оваплоћује космичка логика. Ту се илузије непрестано ниште и стварају, ту је сваки живот тесно ускопчан смрћу.
Ова је књига најава празнине. Њени су читаоци луде, што пред празнином не уздрхте, већ баш ту уоче прилику… Њихов је лик под маглом и можда се једном избистри… Можда једном и за ову књигу буде читалаца. Уосталом, шта би значило да ме данас читају? – Или да су ме криво разумели или да сам себе криво разумео…
Ова је књига мост ка пријатељу: јер ко међу живима нема саговорнике, тражи их међу мртвима.
Ова књига одражава стид и тиме себи противречи, јер сваки стид происходи, не из обиља, већ немања искуства. Зато се дете стиди, као и невина девојка (стид шипарице).
Ову књигу прожима патос завођења: понор и височје су тако близу. Вапај за непосредном оптиком је неспретно очигледан, за природношћу и стваралаштвом хаоса. Невиност покрета, жеље, битисања. Из вртоглавих дубина израња – неустрашиво и нехајно – сва узалудност естетског набоја. Естетика аберације! У једном преко мере стерилисаном свету, свака је „болест“ симптом здравља, а „здравље“ симптом болести. Отуд је аберација од „здравог човека“ не само лудаштво и храброст, већ нужност. Али нужност је за ретке, као исконски принцип и истина. Нужност маргине!
Напослетку, шта значи ова књига, шта се њоме хтело? – Да се у осведоченом бунцању уочи симболичка комуникација. И заиста вам кажем, бунцање је редак таленат! Не памет, образовање, интелигенција, већ лудило бунцања успиње на неслућене равни, и – одузимајући разборитост – удахњује живот. Само се одатле оснажујемо да васкрснемо искуство, моћ искуства. Ето осовине! Шопенхауеровски казано, ово је књига једне мисли: о смрти искуства. Али да би се до ње дошло, да би се чврсто – у целости – обухватила, мора се проћи кроз многа (лудачка) стања и осмехом сагледати бујица и ужасавајуће преобиље мисли.
И зато дарујем овом књигом, не моје савременике, већ незнану будућност. Има у томе наивности коју нисам моћан да отресем. Узалуд опстојавам у вери. Напињем поглед иако знам да нема шта да се види. Чувам се од тога да чекам… Али, није ли и ова књига једно чекање? – Није ли и сама саткана од плодова и ускомешаних мора? Није ли сведочанство лудака, што нагло нестаје у дубини мора из ког је покушало да изрони? Нек буде! Радије и насилна смрт, но илузија живота и симулација смрти. Радије ужас празнине, но бљештавост ужаса. Има у томе наивности коју нисам моћан да отресем и стога се препуштам: први принцип постмодерне…

Н.Ј.М.

Има ли смисла писати поговор нечему што не оставља одговор? Којим би утисцима, којом мером и којим завештањем требало заокружити безобално море вешто плетених критика савремених формација културе и како поставити границу застрашујућем мраку који дотичемо зарањањем у његове дубине? Како окончати самокритику наших пракси које нас успешно своде на марионете њених функција? Како закључити безграничну игру симбола, игру речи и метафора, игру слободе која ни сама нема циљ, сем да покуша да се осети друга, могућа и једина живописна страна живота?
Шта пред крај можемо рећи о књизи, за коју нас аутор већ на почетку упозорава да ће и сама „утонути у логику кода“, без потенцијала за истинском дијалектиком? Шта бисмо могли рећи о мотивима самог аутора за такво јалово прегнуће? За бесмислени чин унапред осуђен на пораз, на заборав или на неспоразум? Да ли је то акт лудака или хероја? Да ли му је извориште у самообмани или самоодбрани? Да ли за нас може значити само још бесмислено бунцање или нам је баш такво бунцање подарило нешто вредније од циља који је и само одбацило? Да ли би нам такво бунцање ипак могло представљати позив и повод за стваралачки патос, за понирање ради успона, за неисцрпан раст стваралачке воље?
Можемо ли се на концу запитати шта ли смо захтевали од текста, од слова на хартији, од форме којом се хаос безуспешно ограничава? Да ли смо се (потајно, али добро издресирано) надали још једној дисперзији језичких знакова, чија ће нам репродукција донети тренутни спектакл, сабирну тачку наше пажње – наивно заваравање о ескапизму од логике спољног, технолошки саморегулишућег хаоса? Да ли смо самоуверено закорачили у још једну манифестацију микросвета који је епоха начинила према својој слици?
У свету детектоване духовне обмане, свету симулакрума који, отргнути од референтне тачке, сами себе стварају и репродукују, на крају се с правом питамо – какво нам је искуство донело читање текста иза нас? Да ли је и радикална критика којом смо окупани такође део лукавства шире структуре? Допуштени искорак како бисмо се вратили на старо?

Да ли је одбијање да, како аутор подвлачи – закорачимо у „лудило“ до краја, искрено одбацимо механизме свакодневнице, и зађемо са „оне стране Добра“, још један доказ свеприсутности „логике кода“, дијалектике отуђеног прилагођавања? Још подлије – да ли смо, аутонаџором који тако верно спроводимо, читањем редова ове књиге тек перформативно симулирали истинску симболичку размену? Или смо („лудо оптимистично“) бар загребали кору нашег свакидашњег субјективитета који нам је епоха тако педантно укалупила? Да ли нам је заиста, у кратком бљеску, допуштено да се запљуснемо таласима прошараним сунчаним обсјајем вечитих симбола?

Може ли нам то икада и бити одузето? Да ли ће тенденција репродуктивне логике усмеравајућих знаковних низова, у садејству са „новом“ економском стварношћу, успети да оствари толико жељени, најављивани и слављени сан просветитељске „утопије“? Да ли остварење дијалектике „развоја апсолутног духа“ дапаче значи његово потпуно поништење у корист технолошког ума? Или је симболички потенцијал у нама уски пролаз, врата која се не могу закључати, сламка спаса вреднија од свих блага материјалне стварности, свих „профита“ апсолутне размене, свих поражаваних улога у хијерархијама театара апсурда (тако смешно озбиљним у својим намерама да се прикажу смисленим)?

Не доноси ли нам управо „борба ради саме борбе“, у сукобу у коме је немогуће остварити победу – бескрајно олакшање? Не чини ли се да нам управо таква борба може наговестити приближење, у нашој епохи највише пута споменутом, али и највише пута изневереном – идеалу (истинске) слободе?

Није ли истовремено апсурдно или најсмисленије управо се сада запитати која је била наша улога у читању текста за који аутор најављује да не може имати читаоце? Још децидније – да би га имање читаоца дубоко узнемирило? Да ли смо ми аутору заправо непотребни за комуникацију коју је извео? Да ли је овај текст у целом свом току заправо комуникација њега са собом и зарад себе? Или је одлика истински великих производа духа да буду схваћени тек када епоха умре, а оне које јој следе своје стеге поставе другачије?

Да ли нам је на ова питања уопште могао одговорити аутор? Или су она позив на вечну и дубоко интимну вољу за паљењем ватре „унутрашњег рата“, рата који би у нашем духу изнедрио хероја – умешног да се отисне у „лудост“? Зар нам и сам аутор ове књиге није повикао  – „Вечно је лудило у ономе који изнова пита и на питања сам одговара“?

Зашто би вам онда писац овог поговора било којим његовим делом одузимао такав посао? На вама је да га обављате, или не.

Филип Отовић Вишњић