Ожиљци прошлости

Књига аутора Милице Зорић под називом Сироче открива на посебан начин живот својих предака игром божанске судбине, игром животне издржљивости, слутњама, сумњама, борбеношћу и безнађем. Смисао стварности представља неисцрпну инспирацију, као и симболика мита који открива традицијску и праисконску дубину мисли и слике света који је у непрекидном окретању. Веза прошлости и садашњости и магија која се плете у том временском вртлогу увлачи јунаке у тајне живота, у потрагу за срећом коју никада, како пише ауторка, не могу остварити нити гласовима свести, нити магичношћу. Сазнање о сопственом духу наступа знатно касније, а зачиње се одласком у крај који је изнедрио претке.
Олга, дете и Олга одрасла паћеница, упркос болу, бројним питањима о пореклу буни се тихо, касније јавно против начињене вишеструке неправде. Она је у селу, поступно сазнаје о изгубљености, промашености јер је суочена са ујниним насиљем после смрти оца и мајке, неодбрамбене околине. Сматра да пута нема у будућност, зато бежи и од себе, плаче, самује, гладује. У тренуцима усамљености и скривања од света, зачињу се мисли о могућем животу без бола, о људима који разумеју страдалништво, о Богу као утешитељу људске душе. И у школи је одбачена од друштва, блага и несигурна утеха јој је деда који и сам нема снаге да се супротстави нехуманости којој је његова унука изложена. Размишља, тако нејака и безбожна, о греховима својих родитеља. Не може да их разуме јер је та дубока унутрашња самоћа спутава, гуши. С друге стране, настојање ујне и њене влашке магије, да је, иако незрела и недоречена у одрастању, уда за старијег човека, представља још један животни ударац. Краткотрајна срећа, можда тренутна, буди оптимизам у овом бићу, али немири који су уткани у душу Милана, њеног, не мирују. То је на самом почетку било видљиво. Неоствареност и бол његов за изгубљеном женом и дететом бива све јачи уколико време пролази. Сударају се његове мисли са мислима о неправди и разарању бића. Он је на великој географској удаљености од стратишта, али упечатљиве слике искрсавају и на јави, и у сну, свуда где год погледа и помисли. Све то додатно удара биће, већ од рођења рањено и обесправљено, Олгу. Патња се наставља, дистанца по годинама и емоцијама је огромна, нема разумевања нити посебне наде за земаљско постојање. Она говори у себи, али чује одјеке срца, ударање дамара. Страх који је навукла у детињству сада је у другачијем виду, нико јој се не обраћа, нема границе у патњи и разарању, чини јој се као да је у лавиринту, сматра да се из њега може изаћи вером у магију. Преплитање влашке, босанске и истарске врсте магичности појавом митских бића која шаљу поруке страдалницима представља специфичан сегмент овог романа. Спајање и одвајање њихових корена постанка, дејства и нестајања, за ауторку и јунаке представља несагледиву фантазмагорију коју је требало проучити и протумачити. Посебно је вредна слика појавности, преплитање традиције, вере, силе којој нема краја, непремостивости међа које оне представљају. У том расцепу симболично повезаног тројства, незабележеног речима, исказаног покретима, крицима, смехом, подсмехом, плачем, песмом, халабуком на крају лежи порука упућена оном ко у њу верује уколико је спреман да је открије. То је један свет, не може се рећи невидљив, јер се одвија на очиглед оног који пати и тражи неки извор среће, независно од тога да ли разуме или не разуме тај имагинарни, а опет за све њих постојећи свет. Силе потресају и небо и земљу у свом ковитлању, а све то иде као прича о догађајима који би требало да се десе, предрасудама, стварима које никада немају исти облик. То јунаци и не очекују, јер их магија за трен обузме и разгреје душу, али и даље верују да излаза нема.
Занимљиве и реално назамисливе појаве искрсавају испред читаоца, а он се у један мах пита да ли је све то људска мисао створила, традација укоренила или, можда, невоље које човековим бићем и духом владају одвајкада. Најбитније је да је животно искуство шире од било које историје и традиције, реалности. Оно је ту да човек опстане макар и у имагинативном свету и бескрају који је недодирљив чак и у магији.
Када се размишља о ликовима, они су по свему из реалног света, уочава се намера ауторке да уђе и открије њихову психологију кроз причу, ређе дијалог, о њиховом страдању. Читалац разуме бескрајну патњу, као и ауторка, на известан начин саучествује, потајно желе да се сав тај бол истопи, да се прекораче неке границе. Из једног јединог примера може се назрети зрнце оптимизма, а то је слика путовања из Босне у којој је Милан рођен и у којој је оставио све најдрагоценије, до Истре, родног места Олгиног оца. Тиха радост коју Олга не сме да искаже јавно, силни откуцаји срца при сусрету са рођацима које не познаје, наталожена патња, открива сву тананост њене душе. И од радости, ако је то радост, она стрепи и прати мужа који је својом хладноћом посматра, али ипак проналази неко емотивно гнездо из којег је потекла крв њеног оца. Она је сада на свом тлу, као и деца, покушава да своју дотадашњу одбаченост од свега крајњим напорима заборави. Али не. Ту је Милан, тужни и беспутни, изгубљен у времену и простору, деградирани и дехуманизовани паћеник, човек који не може и не зна како да се бори. Једино бекство из краја у крај, из успомена у тужно трајање, у пићу и бесвести види себе. Остарели, и унутрашњом самоћом разједан, губи све што човека чини нормалним. Непрекидно је са собом и својом прошлошћу, патња се умножава и све га више води трагичности. То је суштина његовог животног одредишта.
Заснованост романа на животне приче актера кроз сећања којима се оживљавају ретроспективне слике догађаја и појава, дијалога са људима различитог социјалног статуса, говора и вере, веровања и културе, указује се на сталну присутност човека догађајима прошлости, на проналажење, наизглед, заборављеног или другачијим мислима запретано, а животног. Превелика мука и туга, као пратиоца људске, богом дане судбине, не мимоилази човека ни у миру, ни у рату, акамоли у свету који из реалности хрли у нешто што указује на беспомоћност. Трауме које се током приповедања и прича шире, дубоке празнине изазване, најпре човековом недовољном промишљењу, потом изгубљеном вером у себе и друге, на известан начин упозоравају да је једини спас у правилном схватању потреба човека у хуманом друштву. Чак и магија и митови чија је суштина у динамичности има за циљ да човека који у томе тражи утеху стави у први план. Ауторка је том својом енергијом као животним даром показала ширину и отвореност света за откривање вишедимензионалне стварности људског постојања: “У крошњама дрвећа ближи си небу и звездама” јер освајање висина доноси радост, поручује Милица својом причом којој се не назире крај.

Проф. др Стана Смиљковић