Осврт о Илузији воље или лукавству празнине

У расправи као врсти научне прозе циљ је да се докаже (не)исправност одређеног тврђења, да се саопште нове идеје и истине о предмету, да се истакну нови односи и чињенице. Шта нам то Јовановић истиче у својих деветнаест поглавља и зашто баш тај број као одредница етапа?
Симболика броја деветнаест је вишеслојна, али оно што је свим културама у перципирању овога броја, који се састоји од десет и девет, заједничко јесте да је то број који је свеукупност, довршеност. Некако с њим осећамо и крај и почетак, тј. прелаз на нову разину. Аутор нас је лукаво увео кроз илузију ове нумеролошке симболике у садржај и идеју поновног рођења и клијања, као и у идеју смрти. Као последњи број друге десетице, сматра се последњим бројем појавног света, па на известан начин отвара фазу трансмутација. Означава свакако крај циклуса, завршетак пута и стезање петље.
У првом поглављу филозофског трактата Илузија воље или лукавство празнине које је аутор насловио Како је свет (непримећено) нестао, запитан над појмом света и његовог нестанка, одношења илузија, њихових „лаганих вирова“, њихове игре завођења, наравно уз Бодријарово присуство кроз подтекст сваке реченице овога дела, Јовановић нас низом оштрих питања буди или то бар покушава. У том буђењу ослонио се ноншалантно и на Ничеа, али је сугестивнији и снажнији када је уз Бодријара.
Свако поглавље Илузије завршиће се песмама у прози које су сублимација свега претходно реченог. Најсугестивније целине овога дела су у тим кратким саставима које имају брижљиво планирани ритам, алитерацију, асонанцу, чак и риму, говорне фигуре и слике. На известан начин осећамо повезаност између Јовановићих завршних редова поглавља његове нове књиге и Бодлера у ,,Малим песмама у прози“.
У поглављу Хеморагија значења најпре нам насловна синтагма побуђује пажњу. Аутор је иначе у стилу писања елоквентан и реторски узвишен, али сликовитошћу одабира појмова увек наново изнанеди и то бих истакла као један велики књижевни искорак и напредак. И над значењем, одливом или прекомерношћу којом се прикрива недостатак, бивамо заустављени и замишљени и аутор нас води у посрамљујући исход – све се своди на завођење стварности које нема, све се доводи у питање пред симетријом, уједначеношћу које су само привид несклада и разједињености. Можда је лек у реду, реторски се пита аутор позивајући се на Брехта. Овај немачки писац и позоришни теоретичар је створио утицајну теорију Епског театра у којој је желео да се публика емотивно не идентификује са актерима радње, већ рационално преиспитује и критички односи према оним што је на сцени. Да ли позивањем на његово име, Јовановић жели критички да нас пробуди?
И Зло је завођење, рећи ће писац, као и Добро. Све апсолутистичке сублимацаје подвучене су у извођењу пробе смрти и овде се ослања на Сенеку. Како да се не запитамо да ли је ово дијалошка игра, декламаторски сјај, стоички усуд или причамо о ,,de immatura morte?“
Треће поглавље Металепсија воље (да се не понављам о одабиру речи насловних синтагми) наводи нас на дилему: да ли је ово проскриптивна или ретроспективна замена. Илузија воље која нас паралише за делање, која нашу баченост у свет одржава самозавођењем, ходајући танком линијом лудила обешчашћавамо трагање за истином о свету. Некада је било другачије, наши су преци посртали другачије и меланхолично је Јовановић овде призвао Шопенхауерово име како би нас онда вратио у реалност. Како је воља вечито незадовољена, живот је стога само једна патња, а овај свет најгори од могућих светова. Може ли нирвана помоћи?
Путин – виши тип симулакрума – поднаслов следеће етапе реминисценција. Ово поглавље обилује опречним тврдњама и контрастима као стилском особеношћу. Савремени појам, савремени рат, страдања у рату уопште и име које је фигура виших илузија, култ личности који је сличан апотеози, изузев тога што је установљен на основу модерних техника социјалног инжењеринга. И тиме ми неминовно више нисмо део света, већ његових остатака.
У Лажним аренама смо под Сиорановом сенком отуђења, апсурда, досаде, узалудности препознавања властите немоћи, пропадања посмодерне, тираније омеђености, вулгарности промене, свести као агоније и разума као болести. Сиоран је знао да каже: „Живим само зато што је у мојој моћи да умрем кад ми се прохте; без идеје о самоубиству, одавно бих се убио,“ а Јовановић: ,,Опкољен лажним аренама, хипертрофираним формама слободе и концептом категоричке либерације, дух лудила устрајава у бесциљној бици…“ Обојица у негацији виде позитивизам.
Ђавоља естетика је можда најсублимнији ремикс појмова, аутор нам (не)свесно подвлачи да сав овај садржај прозилази из прве његове књиге Сумрак симбола и овде се наново помиње Соња Савић. Она постаје симбол одласка у неповрат и ђавоља еститка као излаз. Парадоксално више не примећујемо лудило занети сопственим лудилом, у себи не чувамо странца у односу на свет, камијевски детерминисаног, те тако постајемо отуђени од себе. Систематски смо увучени у тамни вилајт вртлога, одакле излаза нема. Отуда Соња.
Немогући ничеански приступ доминира у Трајекторијум је испаравајућа гласина. Смрт је девалвирала умирањем живота, постала је излишна и најређи лудаци то тешко прихватају. Каква је то подвала сопствених избора! Филзофи и писци пишу, толико су ниско пали у безизлазу, у свето тројство: Атопији, Афазији и Асфиксији! Обитвамо у холограмском простору слободе – каква сурова истина. Централно место овога врзинога кола био би став аутора: „… стерилан и дезинфикован дискурс једнако јалова машта, прекомерност имбецилних ,права´ једнако прекомерност имбецила, мисаоно укорићавање једнако смрт опасне мисли, смрт опасне мисли једнако смрт Субјекта, смрт Субјекта једнако сумрак симбола, сумрак симбола једнако одбеглост света, одбеглост света једнако илузија воље, илузија воље једнако лукавство празнине.“
Млади Ниче, Гете и диониски одјек кроз трајекторијум да умиремо на рођењу, живимо смрт и поновно јој се враћамо! За Шилера балада је замисао за драму, док се код позног Гетеа пре осећа деловање природних сила, које су јаче од човека и разум не може да их објасни и дефинише. Но, прекомерно анализирајући распршавамо идеју да догађај постоји, а прерано умирање постало нам је једино животно достигнуће. Повезујући Бодријара са нашим највећим слабостима данашњице, замкама у које смо свесно упали, Јовановић и овај пут јаким и оштрим потезом подвачи да што дубље падамо, теже нам је да сам пад уочимо.
С религијских аспеката улазимо у (Само)убиство, као нову целину ауторевих рефлексија. Верски непожељан акт, али ниједна религија не нуди алтернативу. Оптерећености принципом морања воде у резигнацију, супротно од највише равнодушности као тежњи, као и у Вајлдовој тврдњи да су благословен само они који ништа не осећају.
Принчев парадокс се латентно издваја као епицентар овога дела. Аутор нас од смеле тврдње, радикалне, вишеслојне у својој елиптичности преко бајке Лепотица и звер, мушко-женског принципа и љубави као феномена води до савремених мрежа и „хиперциркулације жеље.“ Овај одељак у средишњм делу има анафору кроз реч звер што музичкој, ритмичној секцији ауторевих речи даје нови смисао. Овај сегмент чак није прозно лирски, већ комплетно песнички где испливава још један у низу многих ауторевих талената када је играње изразима и речима у питању.
Трајање унедоглед (лепи архаизам) почиње позивањем на Шопенхауера. Читајући Шопенхауера, увек сам се сусретала са двосмисленостима, које су дозвољене у књижевности, али не и у филозофији која претендује на истинитост. Несагласности у књижевности нису грех, па зато Томан Ман чита Шопенхауерово најзначајније дело као роман, а не као филозофију. Јовановић га у томе прати. У том смислу, филозофија би могла бити нека врста наставка књижевности, пре свега романа, другим мисаоним средствима. Филозофско дело тада не открива истину о свету, већ открива личност филозофа. То је моменат који спаја књижевност и филозофију. Тако читана, филозофија постаје део дискурса књижевности, жанр књижевности и зато одговорно тврдим да Јовановић утемељује потпуно нови жанр на српској књижевној сцени.
Прашума је део трактата који лирично почиње, али се слино и завршава, па као и Тачке парализе показује прстенасту структуру којом се сликовито указује на безизлазност. Кроз парадигму најширег дрвета на свету и његовог труљења представља се најављивање вишех раса, долазак до руба (а и та предивна реч!) и прашуме као крајњег прибежишта из Ништа у Нешто. Док нас Тачке парализе доводе до Бола, наличје истог завођења – незнања и сазнања – долазимо до потреба Лудака. Тако исто уз маестралну иронији и дистанцу Зено посматра свој живот, послове, жену, љубавницу, долазећи до закључка да је једна ствар оно што он у свом свакодневном животу говори и чини, а нешто потпуно друго оно што он у суштини мисли, осећа и жели. Тај расцеп, тако карактеристичан за човека нашег доба, Итало Звево је мајсторски осликао у свом класичном делу, баш као што томе тежи Јовановић.
Анаморфичко наличје једноумља увек ме изнова добије ишчитавањем наслова, каква магијско-демонска конструкција, каква заводљивост терминологијом и поигравање лакоћом метафоре! Сликовита паралела окончавања пасијег и људског живота наводи аутора на нови низ дилема и на подсмех идиотској активности. Суровост и ригизам присутан је у ставовима ове расправе, али зар истинитост није радикално оштра, зубата? Дискурси као рефрен овог тракта и климаксно питање шта то у нама бива заведено и онда надасве дубок и сликовито сочан одговор: „Често су то слојеви који не завређују пажњу, усиљени и тетраплегични вапаји да се буде обузет.“
Тероризам као опсена света данас у одломку Са височја очаја доводи до идеје да је генијалност најнижи стадијум развоја, победа масе над Персоном – беспуће у својој својој појавној чудесности. Делиријум или бунило је специфична конфузија, често праћен халуцинацијама, делузијом, емотивном лабилношћу и анксиозношћу. Карактерише се глобалном когнитивном дисфункцијом праћеном флуктуацијом у болесниковој свесности и пажњи; а шта ако смо сви колективно болесни и ако је смрт спас? Булгаков је речником књижевних критичара био за живота мртав писац и наравно да се као такав не уклапа у посмодернизам као такт живљења, али је он свесно одбио све утицаје и сва морања што је довело до великог хода по мукама или лет Заратустрине птице, лет изнад кукавичијег гнезда. Мудрачко говорење или луцидно нивелисање ништавности у Тако је лајао Заратустра са најпоетичнијим сегментима стила у питањима о понору. Као лирски дијалог са свим битним мртвима, са духовима који се обележили ауторев опус, цео одељак води најпре до трансфинитних светова. Два истакнута појма, блиска, један до другог, један Ка, један Од – Трвдоћа и Бесмртност насупрот безначајности инстант размена. Бити ван тога једнако бунцати.
Суноврат насиља почиње низом питања, али на њих аутор даје одговоре. Орган чула вида као доминантни сазнајни аспект и насиље као феномен смрти дијалектике. Све догађаје широм света Јовановић перципира као знаковни сегмент и претвара их не у колективно усвојена значења, већ настоји да сагледа кроз Ђавољу заводљивост и опијеност. Укидање принципа насиља је немогуће и доводи до суноврата. Али најређи лудак (Немогуће дешифровање) утопијски ужива у шифарнику „за немогуће адресате“ чиме долазимо до центрифугалног појма самог наслова овог дела. Шта је то најтиши врисак (шапат)? Да ли је то онај који се отргне најређим породиљама ? И овде круг брзака истине који нас наравно, где другде, води у неограничену, непрегледну, несагледиво плодну ништавност.
Вера као такт писања последње етапе Лукавство празнине. У шта верујемо? Имамо ли у томе избора или смо и у томе робови? Насушно жудећи за смислом, шта добијамо? Велики део завршних страница филозофског тракта је епитаф дат као ничеански приступ, ода старој вољи. Призвук сете за тим неким бољим, прошлим временима? Како одиста знамо како је било?
Сам аутор истиче у последњим редовима књиге да ове речи нису ни ламент, ни мрачна оптика, нити резигниран тон говорења. Али шта је онда Илузија воље или лукавство празнине? Ништа Јовановић не трвди чињенично јер у њих не верује и све доводи у питање, али и раставност односа самог наслова дела нам указује на трик којим се служи како би нам дао алтернативно виђење да илузијом живљења ми заправно одајемо славу смрти и да свако уверење може имати и лице и наличје под масмедијалном инвазијом удараца који се на нас обрушују. Матрикс или не, црвена или плава пилула, Алиса у земљи чуда или Луча микрокозма, можда још једино то можемо изабрати – да ли нам се прочитано дело допада или не.
Елегантност израза, дијамантски брушене рече, црни бисери архаичних, заборављених, прашњавих појмова, али и уплив модерних тендеција реторике којој као надасве млади аутор Јовановић не може одолети, све то ствара посебан стил и језик којим се аутор Илузије служи. Обогаћен, готово као у рококо стилу, лирским фрагментима, пеозијом као суштином истине, огољеношћу израза и елиптичношћу, низом метафора – ово дело постаје алегорија. Причајући о апсолутним појмовима с филозофског аспекта аутор заводљиво плеше с читаоцем и на тај начин прави оригиналан спој књижевности, као лепе уметности, и филозофије, као науке. Храбро, смело и надасве мајсторски.